Budimci
Home Jakov Tara Zoran Putovanja Budimci Trenutno vreme... Servisi

 

Grane Budimaca

Budimac, kao reč

Značenje reči Budimac je po svakodnevnoj logici (engl. common sense) 'onaj ko je (došao) iz Budima' (Budim (madj. Buda) je nekada bio nezavisan grad, a danas je severni deo Budimpešte (madj. Budapest)). Dakle, isto onako kako je Staparac neko ko je (došao) iz Stapara, Somborac neko ko je (došao) iz Sombora, a Novosadjanin, neko ko je (došao) iz Novog Sada.

Budimaca je malo u ovim krajevima - toliko malo da smo po jednoj teoriji svi relativno bliski rodjaci. Budući da smo tradicionalno 'drveni' u medjusobnom odnosu i da lako zaboravljamo rodjačke veze, ova teorija se čini dosta smislenom.

Madjarska verzija istog prezimena je Budai i njih je u Madjarskoj mnogo više no što je Budimaca ovde. Da li su Budimci i Budai u (daljoj) rodjačkoj vezi, ne zna se.

O našoj (Staparskoj) grani Budimaca (za druge grane pogledati kraj teksta)

Naša grana Budimaca živi i  radi u Staparu (kod Sombora) stotinama godina (mada su se neki predstavnici poslednje generacije odselili u Novi Sad, Beograd, Suboticu i okolinu Bodruma). A u Stapar su se, zajedno sa ostalim Staparcima, doselili u 'velikoj seobi' iz Bokčenovića i Vranješeva, 1752. godine za vreme Marije Terezije (Ni Bokčenović ni Vranješevo danas ne postoje a od današnjeg Stapara su bili udaljeni oko 10 km).

O razlozima selidbe Bokčenovićana i Vranješevljana u Stapar, koji do tada nije postojao, postoje mnoge legende i istorijske činjenice. Naime preci današnjih Staparaca su gusarili po Dunavu od 1748. godine (napadali su ladje sa nemačkim doseljenicima), pa su za kaznu raseljeni (sto pari je osnovalo Stapar). A o tome zašto kazna nije bila strožija, postoje i druge vrste (ljubavno-seksualnih) legendi u koje je direktno umešana i sama Marija Terezija. kao i Tanasko Lazić, vodja gusara, koji ju je prethodno zadužio i koji je bio dvaput u audijenciji (nešto malo više ovde). O prirodi ovih audijencija danas se na razne i lascivne načine spekuliše medju Staparcima.

Daklem, naša grana Budimaca se iz Bokčenovića zajedno sa ostalim pra-Staparcima preselila na novo mesto i osnovala Stapar. I otud se dosta dugo nisu mrdnuli. Maksim Budimac je bio naš predstavnik u toj selidbi. 

Svi stari Staparci imaju takodje svoje tradicionalne i stare nadimke, koji nemaju nikakve veze sa njihovim oficijelnim prezimenima niti imenima. A sa čim imaju veze svi su zaboravili. Tako u Staparu imamo Ćakline, Pokoše, Zlatanove, Ajine, Cariće... Mi smo oduvek bili Parać. "Onaj Paraćev mali", "Gde si Parać", "Koji Budimac, jel' Parać?" Parać malo vuče na Hercegovinu. Medju Budimcima u Bokčenoviću je bio i jedan Pano (to isto malo vuče na Hercegovinu).  

A otkud Budimci u ovim krajevima?

Postoji nekoliko teorija.

Po jednoj, preci Budimaca su stigli sa juga (bežeći od Turaka, recimo, ali - videti dole - po svemu sudeći mnogo pre toga) i onda se zaukali i otišli skroz do gore u tom poletu - do tzv.. Gornje zemlje (danas sever Madjarske i zapad Slovačke). Tamo su se zadržali neko vreme i onda se, sa izmenjenim identitetom nekoga ko dolazi iz Budima, spustili malo južno. 

Po drugoj, preci Budimaca nisu niodakle stigli, nego su oduvek bili ovde. Tačnije, stigli su sa istoka (još sa Slovenima, recimo) i onda u odredjenom trenutku zaboravili da skrenu levo, kad su svi ostali skrenuli. I tu su onda ostali neko vreme, pa čak i sve do danas.

[Napomena. Zanimljivo je da se u [4] na sličan način razglaba i o poreklu Bunjevaca. O odnosu Budimaca i Bunjevaca biće još reči]

Po trećoj, Budimci su došli sa severa, iz Nemačke.

Nema teorije po kojoj su Budimci došli sa zapada.

Nezavisno od toga  otkud su došli, ko bi mogli biti Budimci u stvari?

Opet nekoliko teorija.

Po jednoj, Budimci su Srbi. Budimir (Zoranov stric, Bojanov otac) je kopajući po arhivama u Budimpešti došao do saznanja da su Budimci srpskoga porekla. O tome (srpskom poreklu), nažalost, Budimir nije ostavio nikakvih pisanih dokaza, osim usmenog predanja. 

Iz sledećeg citata, preuzetog iz članka [1]:

"Zvona, ponos srpske crkve i njenih vernika u Komoranu, koja su potomci šajkaša izlili posle požara 1848. godine, a naručili članovi stare srpske plemićke porodice Budimac (Budai), doživela su tragičnu sudbinu. Po naređenju austrougarskih vlasti, 1916. godine su skinuta sa tornja i rekvirirana u vojne svrhe. Najveće zvono imalo je 1.436, srednje 741, a najmanje 455 funti. Bogato ukrašena, zvona su imala zapis kao sećanje na strašni požar." (Komoran je danas grad na granici izmedju Slovačke i Madjarske (slov. Komarno, madj. Komarom - kad se iz Budimpešte krene na zapad ka Beču, pa onda malo desno).

da se naslutiti ne samo da su Budimci srpskoga porekla, nego da su bili i plemići (stara porodica) te kao takva prilično dobro raskomoćena u Gornjoj zemlji. U kontekstu Komorana, to verovatno znači da su tamo od početka XI veka te da su patrolirali Dunavom i vršili odgovarajuće usluge tadašnjim Ugarskim kraljevima, te tako zaslužili titulu.

Moguće je medjutim da su u Komoran došli i malo kasnije, ali takodje iz Gornje zemlje (isti izvor):

"Deo Srba u Komoranu nosio je porodična imena prema toponimima odakle je dolazio: Aradi, Bošnjak, Budai, Đeri, Jenovac, Kapelet, Kapušvarlija, Kečkemeti, Kiprovčanin, Komloši, Komoranac, Monasterlija, Obadski, Ostrongonlija, Pakši, Pešti, Požunlija, Somborlija, Stambolija, Temešvari, Ujvari, Fejvari, Feldvari, Fogoroši, Čadvari, Čanadi, Šikmedi.": 

Po drugoj teoriji, Budimci su Dubrovčani, Neret(v)ljani, Hercegovci, Dalmatinci.  Eno, ima dva brda sa istim imenom u tom kraju (link, slika). Ako bismo prihvatili ovu teoriju to bi značilo da se Budimci ipak zovu po brdima, a ne po Budimu. Ili se možda brda zovu po njima? . 

Nadalje, citat iz [4]: 

"Kada su Tatari u proljeće napustili Mađarsku, kralj Bela IV. vratio se u svoju domovinu (1241.). Sobom je doveo mnoge obitelji iz Humske zemlje i Dalmacije, koje su se nastanile u Budimu, Ostrogonu i Tukulji. Otud bunjevačka imena: Budimac, Ostrogonac, Tukuljac. To je prva seoba našeg naroda, koji je došao iz južnih krajeva, iz Hercegovine i Dalmacije."

takodje podržava ovu mogućnost.

Po trećoj teoriji, Budimci su nemačkoga porekla. Naime, naš svetac-zaštitnik (iliti naša slava) je sveti Mrata, koji je direktni analogon Svetog Martina, koji se poštuje na zapadu (Sv. Mrata je 24. novembra po starom kalendaru, dok je Sv. Martin 11. novembra, po novom). Sveti Martin se inače obeležava kao dan početka sezone maškara (karnevala) i u Nemačkoj (recimo) se obeležava lampionima, laganim maskama, blesavljenjem  i veselošću. U Hrvatskoj je isti (pod nazivom "martinje") povezan i sa pijenjem vina.
Elem, kaže se da su slavljenje Svetoga Martina u ove krajeve doneli Nemci, kad su se ono doseljavali ovde, malo da rudare, a malo da pivare osnivaju (behu to uglavnom.Sasi, tj. Saksonci - danas oko Drezdena). Pa su, kaže se, u želji da se asimiliraju u sredinu, sebi odabrali "krsnu slavu" i uglavnom su birali svetoga Martina. Po toj teoriji, svi koji danas slave Svetoga Mratu (koji je takodje veoma retka slava), jesu nemačkoga porekla. (Novine i članak u kome je ova teorija bila iznesena, sam izubio :-()

[Postoji i alternativna teorija vezana za svetog Mratu - da je to naime samo sinonim za Svetog Stefana Dečanskog, koji slučajno pada na isti dan kao i Sveti Martin. To medjutim ne umanjuje validnost gore.navedene teorije.]

Zaključak?

Uočimo prvo dva obrasca koji se napadno pojavljuju u teorijama o Budimcima.

- Budimci (ratnički i brodovljem) patroliraju Dunavom. zapadno od Budima. Budimci takodje nekoliko vekova kasnije, skupa sa ostalim budućim Staparcima bivaju raseljeni jer su se bavili gusarenjem. 

- Budimac koji je stanovao u Bokčenoviću (pre selidbe u Stapar) zvao se Pano (vuče na hercegovačko ime). Tradicionalni nadimak Budimaca u Staparu je Parać (što vuče na hercegovačko prezime). U zaledju Dubrovnika, danas postoje dva brda pod nazivom Budimac. 

Da li je dakle moguće izvesti niz istorijskih dogadjaja koji bi podupro većinu navedenih teorija i dva navedena obrasca? Evo jednog pokušaja (videti i "disclaimer" na dnu ove stranice)::

VII vek. Sloveni dolaze u ove krajeve, uključivši i oblast oko Dubrovnika.

IX vek. Do ovog veka Sloveni se već organizuju u neke zajednice, oblasti, feude... U drugoj polovini ovog veka Sloveni uglavnom prihvataju hrišćanstvo. Svi osim Neretljana koji oko ušća Neretve imaju svoju oblast (Neretvija ili Paganija) i koji još naredna dva veka ne prihvataju hrišćanstvo i nastavljaju da poštuju svoje Slovenske (paganske)  bogove. I, gle čuda, veoma uspešno se bave piraterijom (u klasičnom smislu reči). I bivaju baš na glasu zbog toga. Eksperti.

X - XIII vek. Tu je negde na istorijskoj sceni i ponosna, vredna i radna porodica/zajednica Paraća. Žive verovatno u Zahumlju ili u Neretviji ili negde izmedju - granice su tada bile meke a danas baš i nije jasno kud su prolazile (slika ona dva brda sa širom okolinom). Bave se verovatno, direktno ili indirektno, piraterijom (u klasičnom značenju te reči), kao i sami Neretljani, a možda su Neretljani i bili. Tu su (verovatno) i ostali pra-Budimci bez obzira kako se tada zvali. 

Levo od Zahumlja (ili preklapajući se delimično tokom vremena) nalazi se Neretvija (Paganija), desno je Travunija,  ispod je mali i utvrdjeni Dubrovnik, još malo levlje je Hrvatska, iznad su začeci Srbije,  tu je negde i Duklja, sa istoka naviru Bugari (Simeon i Samuil), sa mora Mleci, sa severa Madjari, Vizantija se čas uspava čas probudi. Sklapaju se savezi, raskidaju se savezi, sklapaju se novi savezi, priznaje se vrhovna vlast čas ovoga čas onoga... Teška i smutna vremena u kojima Paraći odlučuju da krenu u emigraciju. Verovatno i ostali pra-Budimci i verovatno u nekoliko navrata (talasa).  

Inače, šta su po nacionalnosti naši Paraći i ostali pra-Budimci? Pa verovatno ništa - bilo je tada rano za nacije. Tek naknadnom pameću i po naknadnim iskustvima i kriterijumima, neke pretpostavke se retroaktivno mogu postaviti, a u odnosu na okolinu u kojoj su se Budimci našli onda kada je postalo bitno odrediti se. 

Danas se na primer ondašnje Zahumlje smatra srpskom oblašću, ali im je vodja (knez) dugo bio Višević, poreklom iz tzv. "Bele Hrvatske" odakle se spustila i većina onih Slovena koji se danas smatraju Hrvatima. Ako su uopšte bili religiozni i u sistemu, Paraćima je bio nadredjen Splitski biskup.- isti kao i Hrvatima. A ako su bili Neretljani, onda nisu hajali za religiozne institucije. Posle podele hrišćanske crkve (početak XI veka) polako dolaze i "alternativne" crkvene institucije, ali pitanje je koliko su Zahumljani bili opterećeni time. 

Nadalje, Zahumlje je bilo malo (kao danas Lihtenštajn) i sigurno nije bilo matična država nijedne buduće velike balkanske nacije. Iako kasnije shvaćena kao srpska državica, Zahumlje se danas smatra postojbinom Bunjevaca, koji su po nekim teorijama, Hrvati... Neretljani su po nekim zapisima zapamćeni kao "potomci nepokrštenih Srba", a danas se njihove aktivnosti smatraju začetkom hrvatske mornarice... I tako dalje.

Da bi ova priča tekla logički glatko, moramo pretpostaviti da Paraći nisu bili eksplicitni Srbi - ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što tada nije bilo eksplicitnih Srba (pa ni Hrvata), bar ne u Zahumlju. Za pretpostaviti je da su tadašnji Zahumljani prosto bili Sloveni ovog ili onog (ili nijednog!) hrišćanskog pravca.  

Bilo kako bilo, Paraći i ostali pra-Budimci se odlučuju da krenu na sever, u Gornju zemlju, u Madjarsku. U to vreme je Madjarska bila dobro organizovana država, sa jasnim granicama i organizacijom - jedna od retkih takvih tada. Nije bilo teško poći u Gornju zemlju u to doba, kao što bi nam se danas učinilo. U XI veku naime, Madjarska je već uveliko na moru, poseduje orgroman deo Dalmacije, odmah tu Paraćima i ostalim pra-Budimcima u susedstvu (mapa) ili su čak i direktno bili pod Madjarskom vlašću u to doba.  Nadalje, po pomenutom citatu iz [4], i sam Bela IV je sa sobom nazad u Gornju zemlju poveo neke Zahumljane. I na kraju, danas se Zahumljani (pored eventualnih originalnih Slovena koji su se u Panoniji već u početku zadržali) smatraju najstarijim Slovenskim stanovnicima Gornje zemlje (tek su nešto malo "mladji" od samih Madjara) Dakle, odlaziti iz Zahumlja ka Gornjoj zemlji u toba nije bilo nimalo neobično - čak možda naprotiv. .

XI-XIII vek. Paraći i ostali pra-Budimci se motaju po Budimu i okolini. I ovde se teško živi, trgovina im ne ide, nema kamenja na koje su navikli, zemlja je više močvarna no plodna. Taman kad su počeli da razmišljaju da se vrate, dodje ponuda iz snova. Tu negde, zapadno od Budima treba patrolirati brodićima (šajkama) Dunavom, možda malo pljačkati nelojalne, a bogami i boriti se protiv madjarskih neprijatelja u oficijelnim ratovima. Dobra plata. Paraći su, potkovani iskustvom iz zavičaja, bili prominentni plaćenici/šajkaši/pirati i brzo su se penjali po hijerarhijskoj lestvici. Medjutim, tada su postali poznati kao Budai (Budimac) po mestu odakle su došli na "tezgu". Ko bi pamtio sva ta originalna prezimena iz zavičaja - ovako je bilo prostije a i deo madjarske zvanične politike.

Ostali pra-Budimci verovatno ne biraju vojničko-piratsku karijeru i ostaju da se muvaju po Budimu, a kasnije i po Gornjoj zemlji, još kasnije spuštajući se i malo južno. Kako su ostali van vojničke administracije, njihovo pominjanje u istorijskim gradjama jeste nešto redje (ako ne i nepostojeće). Zbog toga ih i mi do daljeg napuštamo, u nedostatku podataka i naznaka.  

XII - XIII vek. Posle nekih lokalnih ratova, bivši Paraći, a sada Budimci od madjarskih kraljeva (Geza II - Bela IV) dobijaju posede u Komoranu (madj. Komarom, slovački Komarno) i plemićku titulu. Zajedno sa mnogim drugim zaslužnim šajkašima. Za Gezu II se kaže da je titule dodeljivao (XII vek), a za Belu IV (XIII vek) da je plemićka prva proširivao ([1]), ali ko bi sada to precizno razgraničio.  

XIII i XIV vek. "Life is good" za Budimce. S vremena na vreme mora se u šajke i u borbu, ali i to se nekako preživi. Komoran je sve napredniji. Privlači i nove stanovnike sa svih strana. U medjuvremenu, vesti o uspehu Budimaca (grofovi u Ugarskoj - nije to mala stvar) dolaze i do zavičaja, koji je ko zna sada pod čijom vlašću. Tamošnji starosedeoci se prisećaju odakle behu ti Paraći, a sada Budimci. Sa ovog brda, sa onog brda, evo ga ovo brdo od tih Budimaca, ajmo sad na ono brdo kod tih grofova Budimaca... Malo posprdno, malo sa poštovanjem, tek ostadoše dva toponima grofovima što u Gornjoj zemlji u životu uspeše.. 
[Namerena sažetost ovog istorijskog prikaza ne dozvoljava nam da zavirimo u mnoge trzavice, te i male lične tragedije koje su Budimce pogadjale u tom periodu, dok su šajkama plovili i za tudjna krv svoju prolevali] 

XV, XVI i XVII vek. Eto i Srba u većim i organizovanijim količinama. Većini njih je baš Komoran bio cilj - prosperitetno mesto, na ušću Vaga u Dunav, "Ima i dosta naših .da pomognu dok se ne snadjemo". Mnogi otpadnu usput, a mnogi i dopru do cilja. Komoran, bokte. To su sada već nacionalno definisani Srbi, koji imaju svoju sopstvenu (dovoljno različitu od ostalih) religiju, imaju i partijarha, imaju i mitove i legende o Kosovskom boju, imaju i svoje slave i druženja. Grade crkve i kulturni život. 

Eto i Turaka tu malo kasnije. Upadaju, haraju po panonskoj niziji i ka Beču i Pragu nameravaju. Komoran pak nikad nisu osvojili - samo su išli tamo vamo, te za Beč, te iz Beča, dok je Komoran opstajao kao slobodarsko ostrvo. 

A Budimcima malko neprijatno, Bore se protiv Turaka, stražare, na vodu izlaze, šajkama udaraju. Ali, ko zna kako ih je naknadna istorija već klasifikovala. Da li kao Hrvate (krstili su se eto u Splitu kod katolika - kasnije se zapravo saznalo da su to bili katolici) i da li su uopšte oni kršteni kad malo bolje razmislimo. I ko je njima taj Perun čiju sliku imaju na zidu? I šta se sad kur.e sa tim Budai? Jesul' naši ili su njevi?

Kasni XVII i rani XVIII vek je već društevno turbulentan, a politički (relativno) miran. Tu nam je Austro-ugarska, Komoran odavno nije na granici, ne mora se u te borbe svako malo,čarke sa Turcima se završile... Samo su nam Budimci malo nemirni, zbog gore-navedenih razloga. 

Uto, eto nam i Nemaca. Došli malo za prosperitetom, malo po nalogu i dopalo im se medju Srbima naročito. Tu rakija, tu veselje, tamo trubači, ljudi ljubazni i gostoljubivi, noćni život cveta. I splavova je tada sigurno bilo na tim rekama. I onda te slave - te idu jedni kod drugih, pa posle idu drugi kod prvih i tako zima prodje u sreći i veselju. I htedoše Nemci da i oni tako žive, htedoše i oni slavu da imaju. 

I tu oni uzeše njevog Svetog Martina da slave kao svoju slavu - tako im je nekako on sav veseo i taman za slavu bio. 

I to Budimci videše, pa i oni isto, sve družeći se sa Nemcima i pivo pijući, i oni uzeše Svetoga Martina za svoju slavu. Odbaciše Peruna ili biskupa splitskog, krstiše se i proglasiše se Srbima, Prihvatiše mitove i legende. 

[A i koga bi drugoga sveca prihvatili, kad već nisu imali svog? Da su uzeli nekog postojećeg, a tudjeg, izgubili bi na ugledu i bili bi predmet sprdnje. Sveti Martin je bio prihvatljiv izbor (politički korektan) i nekako sasvim moderan u to doba.] 

Polovina XVIII veka. "Life was good" za Budimce. Osećali su i pripadnost zajednici. A vino je u tim krajevima baš kvalitetno. A i Nemci napraviše te pivare da imaju za Svetog Martina goste nutkati. Ali crni oblaci se nadvijaju nad Budimcima.

Potrebe za šajkašima u tim krajevima više nema, ali ima u južnoj Bačkoj. Šta sada šajkaši da rade, uključiv i Budimce. Da zadrže vojnu službu i presele se ili da istupe iz vojske i budu obični gradjani? Medju Budimcima je došlo do podele, zla krv se stvorila. Jedni bi da uživaju u plodovima svog plemstva (iliti piraterije)  a druge vuče krv ka avanturama i akciji. Ka borbi protiv nekakvog novog neprijatelja..

Jedni odlaze, drugi ostaju. Mladji i ludji čuju da tamo negde oko Bokčenovića na jugu ima neki kamp odakle se redovito ide na piratske akcije protiv nemačkih doseljenika. Krv je proradila, Idemo da "kick-ass". Preci naši, eto nas. A možda je tu i neka ljutnja što su s Nemcima "orodili", pa idu da pljačkaju neke druge Nemce? [Istini za volju moramo reći i da su ti iz Bokčenovića činili i neke zvanične akcije za račun carice Marije Terezije, te da su Budimci možda bili potpuno zvanično tamo, pa se tek posle nešto otelo kontroli.]     

Od tada se neka hladnoća uvlači u srca svih Budimaca. Podozrenje neko i drvenost. Jestel' vi od vojničke ili plemićke grane, uvek visi pitanje u vazduhu. Koja i danas (hladnoća) traje kao posledica tih dogadjanja začetih na predivnom posedu naših komoranskih predaka.

1748. godina. Počinju gusarske operacije pra-Staparaca na Dunavu, protiv nemačkih doseljenika. Da li su operacije bile politički ili imovinski ili avanturistički motivisane, ne zna se. Da li su bile delimicno podržane od strane zvanične politike, nagadja se. Po ovim izvorima, Budimci su već tamo.

1751. godine počinje poslednja i masovna selidba šajkaša iz Gornje zemlje (i iz Komorana) ka južnijim delovima. Da li su Budimci i ovde, ne zna se. 

1752. se osniva Stapar, kao posledica gusarske avanture oko Bokčenovića. Maksim Budimac sa ostalim gusarima je bio izmešten u Stapar. I tako dok su jedni uživali u ugledu svoje stare (sada već i srpske) porodice u Komoranu sa pomadjarenim prezimenom Budai, drugi buntovno nisu dozvoljavali da se poreklo (i uspešan gusarski know-how) Budimaca-Paraća zaboravi.

Buntovna, turbulentna i prilično tragična 1848. godina zatiče komoranske Budimce (stare i ugledne plemiće) kako naručuju velika zvona za Komoransku crkvu - čjni se da ih još uvek grize savest što su se komjunitiju pridružili relativno kasno i stalno se iskupljuju. Staparska, buntovna a sada smirena, grana dočekuje 1848. godinu u braku Davida i Ruže, a njihov sin Mihail puni 16 godina.

I danas, medju malobrojnim Budimcima koje znam, često prepoznam one buntovne, one koje mesto ne drži, one koje još grize savest što su se kasno pridružili komjunitiju, aristokrate, pacificirane gusare... Neki od njih/nas imaju/imamo po više ovih osobina odjednom.

[Laka alternativa prikazanom toku dogadjaja: Iako su Budimci oduvek bili blizu gusara i svoju karijeru gradili na pirateriji (u originalnom značenju te rečii) nikako ih nema eksplicitno pomenutih u borbenim dogadjanjima. Bar ne kao što se pominje Lazić medju Staparcima ili Bakići medju onima iz Gornje zemlje. Takodje ni u zavičaju nisu (izgleda) baš stanovali na moru i ostrvima, nego malo u zaledju. Može stoga biti da su se Paraći/Budimci specijalizovali u logistici ili upravljanju ili ostalim propratnim delatnostima u piratskim poslovima, te da su na taj način gradili svoj ugled.] 

Grane Budimaca (ili još jedan zaključak, ali istorijski bolje zasnovan):

Komoranska (Komarno, Komarom) grana, koja se pominje 1848. godine kao stara srpska plemićka (Komoranska) porodica ([1]). Moguće je da potomci ove grane i danas žive tamo pod imenom Budai. A možda su se pogubili u ratnim vihorima I svetskog rata. Po [1], 1919 godine je tamo živelo samo još nekoliko desetina srpskih porodica.

Staparska grana (AKA "Paraći"), koja počinje 1752. godine proterivanjem Maksima Budimca iz Bokčenovića i koja je (grana) dosta dobro dokumentovana, a koj averovatno počinje još od Cvetka, Subote i Pana iz Bokčenovića. Sebe smatra Srbima, slavi Svetog Martu, ali je uvek zapitana o svom istinskom poreklu,

[Napomena. ove dve grane je moguće povezati "skučajnostima" - obe grane bave se "piraterijom" i kada posao zamire u Gornjoj zemlji Budimci se pojavljuju u okolini Stapara - polovina XVIII veka]

Bunjevačka grana (koja zaslužuje još istraživanja) a čije bi sedište moglo biti u Subotici. Po [4], Bunjevci su takodje možda došli iz Zahumlja (oko reke Bune) a prezime Budimac se smatra (i) bunjevačkim prezimenom. Ova grana očito sebe smatra Bunjevcima, koji su katoličke veroispovesti, govore ikavski, a o tome da li su Bunjevci Hrvati ili su nezavisna nacija, postoje oprečna mišljenja. 

[Napomena. ovu je granu moguće povezati sa prethodne dve na osnovu (verovatnog) zajedničkog porekla iz Zahumlja izmedju XI i XIII veka. Da li postoji i dublja povezanost, ne zna se. Zanimljivo je takodje da sam ja (Zoran, istoričar-amater) o izvorištu Budimaca nešto pretpostavio na osnovu ona dva brda. Autor studije [4] do istih pretpostavki o Bunjevcima dolazi na osnovu arhivske gradje.]         

Budimci na internetu:

Eksplicitno postojećih Budimaca na Internetu ima (takodje) malo:

Mi smo ovde (http://budimac.name)
Tu je i Bojan (Zoranov brat od strica), na http://www.bojanbb.com/  i na http://blog.b92.net/blog/12904/Budimac/
Domeni http://budimac.com, http://budimac.net i http://budimac.de su zauzeti i njihov vlasnik (kao i vlasnik IT firme BITS u Nemačkoj) je izvesni, Zoranu nepoznati, Mirko Budimac.
Nekoliko američkih porodica sa prezimenom Budai (http://budai.com)

Implicitno ih ima još nekoliko - pojavljuju se s vremena na vreme u nekim vestima. Neki su iz Srbije, neki iz Hrvatske, uglavnom Slavonije. Paraći su nekako uglavnom iz Splita. Ali, ne bih ih, bez njihove dozvole, pominjao.

Druge zanimljivosti o Budimcima:

U Nemačkoj  ima zvanično 81 tel. broj na ime Budai, tri na ime Budimac i devet na ime Parać.
U današnjem Komarnu (Slovačka) ima nekih Budai-ja. Ima recimo jedan Andrej Budai.
Simeon Budimac (ali su ga svi zvali Šima - sa kratkim i) - Zoranov i Bojanov pradeda - često je u pijanstvu umeo da uzvikne "Bog i Hrvatska". Niko nije znao zašto, čak ni on sam kad se otrezni.
Isti Simeon-Šima je bio učesnik I svetskog rata kao pripadnik Austro-ugarske vojske, kojom prilikom je zaradio i medalju za hrabrost. Kad su tokom II svetskog rata madjarski okupatori upali u porodičnu kuću Budimaca u Staparu (sa ko zna kakvim namerama), ugledali su Šiminu uramljenu fotogafiju u uniformi madjarskog vojnika sa medaljom za hrabrost, ukočili se, salutirali i nikada se više nisu vratili.   
A o tome kako je Šima zaradio svoju medalju, možete pročitati ovde (autor Bojan). Danas je Šimina fotografija kod nas, u Tarinoj sobi. 

Disclaimer, iliti "a sad ozbiljno":

Autor teksta, skupljač teorija i legendi, skupljač linkova i izvodjač zaključaka jeste Zoran Budimac (od Staparske grane (Paraći) i predaka Dušan-Milorad-Simeon-Mihail-David-...-Maksim). Ovde izneti stavovi nisu zvanični ili nezvanični stavovi nikoga drugog. Mada se sa istima uglavnom slaže i Bojan, a i ona brda je on otkrio. Bojan je takodje od Staparske grane i istog lanca, ali u lancu umesto Dušana jeste Budimir). 
Iako je tekst pisan u neformalnom duhu, namera je ipak bila ozbiljna - da se koliko-toliko priče i teorije o Budimcima nadju na jednom mestu, makar koliko netačne bile.
Tekst očito detaljno 'pokriva' samo dve grane Budimaca - Komoransku i Staparsku.  O ostalim granama ostaje tek da se piše.
Ukoliko ste u posedu legendi, dokumenata i teorija o Budimcima, molim pišite na zoranatbudimacdotname.
 

Literatura

[1] Ljubivoje Cerović, "Srbi u Slovačkoj"
[2] http://en.wikipedia.org/wiki
[3] http://http://www.geonames.org
[4] Matija Evetović, "Kulturna povijest bunjevačkih i šokačkih Hrvata"
[5] Milenko Beljanski, "Bokčenović, Vranješevo i Prigrevica - postojbina predaka današnjih Staparaca", Prosveta, Sombor, 1972.

To do lista  iliti "otvorena pitanja" 

Kada se u Madjarskoj prestalo sa nazivanjem došljaka po mestima u koje su isti (prvobitno) stigli? .
Arhiv u Komarno-u..

Kako to da se neki Budimci vode kao Srbi, a neki kao Bunjevci (da zanemarimo sada one koji se možda smatraju Hrvatima, Slovacima, Madjarima...)
[Mogući odgovor 1: Da bi se postao Budimac, dovoljno je bilo doći do Budima i provesti neko vreme tamo. Na taj način su nastajali razni Budimci, različitih nacionalnosti i  medju sobom oni nemaju nikakve dublje veze]
[Mogući odgovor 2, kome naginje i ova stranica: Zaista, postati Budimac bilo je sasvim (formalno) lako. Ali na taj način su se prezimena zasluživala samo donekle (dokle? - videti i prvo pitanje), a prvi doseljenici su bili upravo Zahumljani. Po ovoj teoriji, svi  Budimci jesu Zahumljani a nacionalnosti su im dodeljivane naknadno. - oni koji su bili medju Srbima postajali bi Srbi, a oni koji su se družili medjusobno, postajali su Bunjevci...)

Naći svakog postojećeg Budimca i zapitati ga o njegovim saznanjima o sopstvenoj porodici i poreklu. Da li se smatra Srbinom, Bunjevcem ili Hrvatom. Koju slavu slavi i odakle je došao tu gde je sada.